БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ

 

 

            Раде Томић је рођен 09.јуна 1934.године у селу Папратна, на обронцима Старе планине. Село припада општини Књажевац. Родио се као треће дете – брат Драгић и сестра Убавка – у породици Станице и Милана Томића. Прва четири разреда основне школе завршио је у родној Папратни. Потом је, по одлуци среских власти, упућен у нижу пољопривредну школу у Зајечару коју похађа 1945–1948. Тешки и оскудни услови поратног живљења учинили су да током школовања повремено поболева. Средњу пољопривредну школу завршава у Гњилану и Приштини, у периоду 1948-1951, после чега одмах почиње да ради. Најпре ради у Панчевачком риту, на тамошњем пољопривредном добру, а затим у Новом Бечеју, Куману и Зрењанину. У листу „Зрењанин“ објавио је прву песму насталу у завичају. Следи, 1956-1958, одслужење војног рока. Свих ових година чита разнородну литературу, дневну и недељну штампу које су, у то доба, културни и уметности посвећивале доста пажње. Учи француски и немачки. То знање му је неопходно за путовања. Борави у Аустрији, Западној Немачкој, Данској, Мађарској, Француској. Објављује песме у „Летопису Матице српске“,  „Пољима“, „Индексу“ и „Дневнику“ у Новом Саду, као и у заграбачком „Телеграму“, у рубрици коју уређује песник Звонимир Голуб, а у Београду у „Књижевним новинама“, „Видицима“, „Делу“, „Књижевној речу“, „НИН-у“, а повремено и у нишкој „Градини“. У издању „Матице српске“ објављује прву песничку књигу „За сутра увече“ 1966.год. За ову књигу, заједно са Тањом Крагујевић, добија угледну „Бранкову награду“. Године 1968. Венчао се у Новом Саду с францускињом Миреј Робен (Mireille Robin). У овом браку биће рођени синови Ив и Далибор и кћерка Дуња. Родбина и земљаци памте да је са супругом повремено боравио у завичају, у родној Папратни, користећи те боравке за писање и својеврсне уметничке игре у готово нетакнутој планинској средини. У Новом Саду покреће ексклузивни часопис за песничку уметност „Поезија“ који ће излазити 1968-1969.год.

У часопису објављује пробране домаће ауторе, укључујући и млађе песнике, као и низ значајних француских песника. Објавио је књигу „Треће око“ (___) чији симболични наслов, везан, између осталог, за хиндуизам. На свој начин указује на Томићеве поетичке преокупације. Напушта радни однос, а статус самосталног уметника омугућава му да дуже борави у Француској. Песме Радета Томића појављују се у преводима на мађарском, словачком. Слбанском, македонском, румунском, гранцуском, енглеском и руском језику. Песничку збирку „Чари Новог Сада“ објавио је 1972.године. И даље је у статусу слободног уметника. Бави се новинарством а, осим поезијом, забављен је и ликовним стварањем користећи особену технику колажа својевремено веома популарну у круговима француских надреалиста. Томићеви колажи, баш као и његова поезија, заслужују пажњу јер су облик својеврсне визуелизације песничких идеја. Збирка песама „Вулкан, мој брат“ појавила се 1976.год. И даље повремено навраћа у завичај који сматра трајним извором надахнућа. У агусту 1978.године је ученсник „Струшких вечери позије“, међунарнодног песничког фестивала са значајном репутацијом. То је прилика за бројна дружења и упознавања, о чему је остао траг у „Песми о кенгурима“ посвећеној аустралијској поетеси Џудит Родригез (објављена у постхумном избору песама Радета Томића „Година 5000“, који је 2004. приредила Татјана Цвејин). У годинама што следе кратко, последњи пут, борави у завичајној Папратни, потом код породице у Амијену, у Француској, одакле се враћа сам. Живи у Новом Саду, а одушак повремено тражи навраћајући до Београда, на виђење и дружење с пријатељима. Испуњава га тескоба и незадовољство средином. Умире 29.јануара 1985.год. у Новом Саду. Тачно годину дана касније, како сведочи фотографија, његови најближи окупили су се по снегу, последњи пут, на Радетовом гробу. Избор песама који није успео да објави за живота, насловљен као „Ливење звука“, објављен је 1986.год. у Новом Саду под насловом „За звуком“, пропраћен аутобиографијом и дневничким записнима. Уследиће избори „Година 5000“ (2004) и „Ливење звука“ (2008). У завичају, у Књажевцу, почев од 2002. сваке године се додељује књижевна награда која носи песниково име.